Tuga pod maskom vesele razigarnosti
Šekspir u komadu „Kako vam drago“, između ostalog, interesantno otvara pitanje identiteta, rekao je reditelj Slobodan Unkovski pred početak probe predstave „Kako vam drago“ Vilijema Šekspira, čija je premijera 20. novembra na sceni Jugoslovenskog dramskog pozorišta. O predstavi i svojim ulogama za „Blic“ govore proslavljeni pozorišni reditelj Vojislav Brajović, kao i Boris Isaković, Nada Šargin.
Govoreći o rediteljskom pristupu i motivaciji da se poduhvati rada na Šekspirovom komadu „Kako vam drago“, Slobodan Unkovski kaže: „Interesuje me tema prerušavanja, tema ljubavi, naravno, pitanje identiteta, koje je danas vrlo aktuelno, a koje Šekspir otvara na vrlo interesantan način. Hrabro i za svoje i za naše vreme. Sadržani su u čitavoj priči i mnogi drugi aspekti, vrlo savremeni. Na pozorištu i na umetnosti, uopšte uzev, nije da daje odgovore, već da se bavi pitanjima. Ljudski poriv za prerušavanjem, predstavljanjem sebe u drugom svetlu star je valjda koliko i čovek. Neodvojivo od pojedinačnog sazrevanja, civilizacijskog razvoja… Prerušavanjem se, recimo, može rešavati pitanje pripadnosti grupi. Razigravanje predstave kao ljudskih života bazira se na prerušavanju. A imamo prerušavanja koja su sakrivanje identiteta, koja su svesno ili nesvesno potvrđivanje identiteta, koja su predstavljanje lažnog identiteta …“
Scenom markantne scenografije (Miodrag Tabački) tkaju uzbudljivu teatarsku priču likovi Vojvode (Voja Brajović), Amijena (Marinko Madžgalj), Žaka (Nebojša Glogovac), Orlanda (Radovan Vujović), Olivera (Nikola Đuričko), Kremena (Boris Isaković), Rozalinde (Nada Šargin), Odri (Milena Predić)… Nižu se snažne i suprotstavljene emocije ljubavi i mržnje: rođena braća se mrze pa se vole, sestre koje nisu rođene sestre, a vole se kao da jesu, ljubavni jadi, borba za nasledstvo i strah od gubitka vladarskog trona... Deo priče odvija se u šumi, u kojoj se zamenjuju identiteti, gubi i pronalazi san o sreći, o pravdi, o ljubavi…
Lik Vojvode i lik Frederika tumači Vojislav Brajović, koji za „Blic“ kaže: „U ovom Šekspirovom komadu postoji ne bitka za vlast, nego borba oko koncepta vladavine. Jedan brat skloni drugog brata s prestola i uspostavi autoritarnu vlast, a ovaj drugi odlazi u šumu u kojoj se dešava radnja i konstatuje da u šumi ima manje pogibelji nego na zlobnom dvoru… Nije novo to da pozorište potkazuje život, a Šekspir anticipira stvari. U tom segmentu predstave sučeljava se koncept autoritarne vlasti i utopije! Vojvoda u jednom trenutku kaže: ‘Vidiš li, zlo ne tuče samo nas, prostrano ovo pozorište - svet pruža više nesreće nego scena u kojoj mi sada nastupamo.’ Igram oba brata, što je pravi glumački izazov i vrlo zanimljivo.“
Pozornicom neretko dominiraju duhoviti i komični prizori i scene… U sali se čuje glasan smeh desetak mladih ljudi, studenata Borisa Isakovića, koji zdušnim reakcijama prate probu. Muzika (Irena Popović) na svoj način podvlači svojevrsne elemente nežnosti.
„Moja Rozalinda“, veli za „Blic“ Nada Šargin, „devojka je koja se upušta u zanimljivu igrariju; prerušavajući se u muško, dobija jednu vrstu zaštite i mogućnosti da se igra s drugima. No, i u njoj i čitavoj predstavi ima mnogo slojeva i nivoa.“
Niz interesantnih teatarskih postupaka i uzbudljivih glumačkih rešenja daje volumen ovoj priči, u kojoj je jedan od junaka i pitanje identiteta.
Govoreći o svom Kremenu Boris Isaković kaže da njegov junak u potrazi za identitetom prolazi pun krug da bi se vratio na početnu tačku: „Dvorska luda koja pokuša da bude nešto više od toga i, kao i svi u toj začaranoj šumi, opijena ljubavlju, pokušava da pronađe neki drugi smisao života da bi se na kraju vratio onome od čega je krenuo, odnosno da bi opet bio neko ko ne može da živi ni da ostvari svoj život bez svog gospodara.“
A kada je o žanru reč, Slobodan Unkovski kaže: „Šekspir je ovaj komad napisao kao pastoralnu komediju. Za našu predstavu bi mogli reći da je komedija sa duboko dramskim elementima. Ne bih rekao tragikomedija, ali ima neke tuge, sete koja probija ispod penušave razigranosti.“
.
Lokacija
