Neke vrlo važne stvari... … uče se od najranijeg detinstva.

Neke vrlo važne stvari...

… uče se od najranijeg detinstva.



Ulazim u foaje "Malog pozorišta Duško Radović" i oduševljavam se prizorom – instalacijom od belih, prozirnih tračica koje se spuštaju sa plafona, ograđujući pravougaoni prostor bele, tapacirane osnove. Prolazak kroz tračice je ulazak u drugu dimenziju - svet mašte, pokreta, plesa, poezije, dodira... ljubavi. Nestvaran prizor je scenografija nove predstave Radovića, „Neke vrlo važne stvari“. Deo ekipe je već radio zajedno na predstavi „Knjiga lutanja“ (Dalija Aćin, Damjan Kecojević i Ana Ignjatović).

Predstava je namenjena uzrastu 1+, a autorski tim smatra da je najmlađoj publici neophodno ponuditi nova, neobična iskustva, i doživljaje koji se razlikuju od jednoobrazne, grube i osiromašene svakodnevnice koja često dovodi do agresije, otuđenja i nedostatka bliskosti. Autorka predstave, koreograf i balerina, Dalija Aćin, objašnjava kako se zainteresovala da stvara za sasvim malu decu.



Dalija Aćin: Na repertoarima naših pozorišta koja produciraju predstave za decu ne postoje predstave namenjene tako „mladoj“ publici kao što je ova – za decu uzrasta od 9 meseci do 2 i po godine. Smatram da je veliki izazov naći način i otkriti forme koje ovom uzrastu pružaju specifična iskustva bliska teatru i umetnosti. Takođe smatram da je naša obaveza da nađemo način da najmlađima ponudimo nešto drugačije od onoga što im se pruža kroz svakodnevni život i medije i na taj način utičemo makar malo na to kako će oni sutra doživeti svet oko sebe i kakav će svet stvarati...

Koje su to „Neke vrlo važne stvari“, u ovom slučaju?
DA: Važan je dodir, toplina, nežnost, lepota – ljubav.

Ova predstava se razlikuje. Deca skidaju cipelice (i roditelji), „ulaze u priču“, prostor u kojem se odigrava predstava, učestvuju...
DA: Predstava zastupa drugu vrstu estetike i komunikacije. Vizuelno i zvučno predstavlja specifičan podsticaj čulima. S obzirom na to da je namenjena zapravo bebama nema uobičajeni narativ niti linearnu dramaturgiju, već je niz čulno stimulativnih sekvenci. Pruža bebama slobodu kretanja u prostoru u kom se predstava odigrava i dopusta im da usmere svoju pažnju na ono sto im u tom trenutku najviše znači..



Na koji način govorite o ljubavi?
DA: Koristeći elemente koji izazivaju, stimulišu pozitivna osećanja: pesme i tekstove (reči koje su povezane sa onim što ljubav, u najširem smislu, svima nama predstavlja), muziku koja je i stimulativna i nežna, koreografiju koja je senzualna, dodir, glas ...

Šta simbolizuje ova divna scenografija?
DA: Prostor nudi jednu specifičnu vrtsu vizuelne stimulacije. Apstraktan je i ne predstavlja ništa od poznatih, postojećih formi. Pruža sasvim neobičan ugođaj i korespondira na specifičan način sa ostalim elementima predstave. Odvaja nas od uobičajenog i prepoznatljivog i omogućava da zaboravimo gde smo zapravo... da odlutamo negde drugde gde ne postoji opterećenje svakodnevnog ...



O čemu sve mora da se vodi računa kada se stvara za tako malu decu, kada se nekome kreira bukvalno prva predstava u životu?
DA: Verujem da je veoma važno pružiti im nešto senzualno i energetski drugačije od onoga što je svakodnevnica. Moramo da vodimo računa o trajanju scena, pažljivim promenama ambijenta i dinamike, načinu na koji im se „prenose“ informacije.

Ono što je meni nekako posebno važno jeste rasteretiti ih uobičajenog formata pozorišta koji najčešće izgleda ovako: izvođači sa jedne strane, publika sa druge, deca u mraku, a izvođači na svetlu, tišina u publici i gledanje u jednom pravcu... Treba im ostaviti slobodu da na svoj način dožive pozorište i umetnost, bez straha i ograničenja.

Praktično gledano, činjenica je da ovakav specifičan format ima jedno malo ograničenje koje se odnosi na broj publike. S obzirom na to da želimo da se posvetimo deci koja su sa nama na što adekvatniji način, ukupan broj posetilaca po predstavi ne sme biti veći od 30.

Predstava je interaktivna. Kako to izgleda u praksi?
DA: „Neke vrlo važne stvari“ pozivaju decu na komunikaciju dodirom i pokretom. Ne inistira se na tome, ali se pruža mogućnost da se na nešto drugačiji način doživi ovakva vrsta pozorišta, da se u njemu učestvuje umesto da se samo pasivno posmatra.



Ova predstava je logičan nastavak „Knjige lutanja“, intimnog plesnog spektakla namenjenog takođe najmlađoj deci. Kroz sinergiju prepoznatljivih elemenata, prirode, ljudskih, životinjskih i nadrealnih stvorenja, u ovoj predstavi je stvaran utisak stalnog pretapanja pojava i identiteta. Te metamorfoze se vezuju za konstantno kretanje energije, smenu godišnjih doba, rađanje i smrt. Lutanje predstavlja ono što se nalazi između: kako seme izraste u biljku, kako iz oblaka nastane kiša, kroz koje sve faze razvoja prolaze živa bića. “Knjiga lutanja” se, baš kao i “Neke vrlo važne stvari” izvodi u foajeu pozorišta, u belom šatoru. Prostor je u potpunosti transformisan i deca od ulaska u zgradu postaju deo predstave. Tokom predstave imaju mogućnost da komuniciraju sa izvođačima, a na kraju i da sami istraže prostor.



DA: Knjiga lutanja je namenjena nesto starijoj deci (do 7 godina) ali se ispostavilo i da je deca stara godinu dana jako dobro prate. Ona ima linearnu dramaturgiju i narativ i priča priču o troje prijatelja koji polaze u avanturu – da dohvate zvezdu i da je donesu kući – postavljajući taj put sebi kao igru. Igrajući se menjaju pravila, dogovore, putanje...maštaju. Knjiga lutanja je interaktivna na jedan intenzivniji ali i drugačiji nacin od ove nove predstave.

Kako reaguju mali gledaoci/učesnici?
DA: Reakcije beba koje su bile na par proba su predivne... Reagovale su na promene zvuka, pratile kretanje, „pevale“ su nam i pričale... slobodno se kretale kroz prostor i ono što je bilo jako lepo videti – sa svojim roditeljima su zajedno učestvovale u svemu, zajedno su sa nama podelili neko lepo vreme i neka lepa osećanja, a mislim da nam to danas svima nedostaje, te neke male oaze mira i nežnosti...



Dokaz da je ovakav pristup u radu sa najmlađom publikom, ono pravo, sveže, novo, je i specijalna nagrada festivala TIBA, gostovanje na Bitef Polifoniji, u Sloveniji, Crnoj Gori a u julu i avgustu ove godine i na četiri prestižna dečija festivala u Japanu i Koreji.

DA: Smatram izuzetno važnim i presudnim zalaganje Anje Suše, direktorke Malog pozorišta Dusko Radović, za ovakvu vrstu teatra. Celokupan repertoar ovog pozorišta je pažljivo promišljen i koncipirian i izuzetno značajan za našu kulturu, umetnosti i nove generacije publike....

Kod:

http://www.b92.net/kultura/intervjui.php?nav_category=1083&nav_id=438433

.